Стојим понекад, тамо, на ивици Васионе
И гледам како у плавилу њеном се злати
Крај родни! Душа пожели да оде и полети
Онда зачујем име своје – Васиона – затрепери!
Додирну ме нити гласовне и прах љубавни и
Моја птица што време мери каже – не одлази
Не одлази – живот је овде твој звездани!
.
Из колијевке
Из колијевке давно
Челом омеђих
Себе и Космос
Тражећи Линију што полови Јаву и Сан
Линију танку и малу-
Границу Вјечности и Друма
И чело постаде темељ
А небеске ширине мета
Коракнух по Небу
У мени запјева Друм
Из колијевке давно
Челом омеђих
Себе и Тебе,
Спојих на Друму
Јаву и Сан
Небом потписах снове-
Високо горе
На лицу Вјечности
Гдје спавају Нада, Љубав и Вјера
И гдје тихује Бол
Широким, дјетињим, осмијехом
На широком Друму
Челом омеђих
Себе и Тебе-
Високо горе докле само долазе птице
Што имена нам говоре
И гдјее тихује Бол!
“Стари Словени су у наше уџбенике махом уписани поводом велике селидбе народа која их је довела у европске крајеве. Много више о њима се никада није учило, још мање о старословенским јунацима који су обележили време раног средњег века у деловима средње и северне Европе. Под налетима хришћанства нестајала је стара, паганска словенска вера, а њене границе су се повлачиле све даље ка северу Европе, где су као последњи бастиони остали балтички Словени, они који су живели уз само Балтичко море, и полапски Словени који су насељавали подручја око реке Лабе на северу садашње Немачке. Управо тамо живео је јуначки кнез ког наши уџбеници не памте, и за кога се у нашим, словенским крајевима мало зна – кнез Никлот Бодрић. Кнез Никлот био је један од кључних људи ободритског племенског савеза западноевропских Словена, који је створен у подручју садашњих немачких градова Мекленбурга и Холштајна.
Ободрити су најпре, крајем 8. века, били савезници франачког краља Карла Великог у борби против Саксонаца, који су након битке код Борнхеведа протерани из великог дела северне Немачке. Али, добијене земље изгубљене су у биткама против Данаца. Тада су ободритски Словени одвојени од западних подручја тих крајева, али су и даље одбијали да се покрсте. Средином 12. века Данци су се удружили са немачким феудалцима и покренули Полапски крсташки рат. Тада је велики борац за стару словенску веру, кнез Никлот Бодрић убијен. Његов син Прибислав пристао је да прихвати хришћанство, након чега је дошло до постепене германизације и аутапања словенског становништва у немачку нацију.
За разлику од уџбеника историје, који не помињу храброг словенског кнеза који се годинама борио против германизације и покрштавања словенских племена, кнеза Никлота је запамтила српска поезија. Један од највећих српских песника, Војислав Илић, написао је 1886. године песму „Словенски кнез”, песму која много више личи на бајку, песму посвећену кнезу-јунаку, Никлоту Бодрићу, Ободриту.
На обали хучне Травне,
Где се шири Немац сад,
У исконске дане тавне,
На обали хучне Травне
Дизао се тврди град.
Храбри Никлот владао је
У тврдоме граду том,
Сад урвине тамо стоје,
Паук плете мреже своје,
У тихоме послу свом.
Једног дана до Балтије
Подиже се љути враг,
Диже војске и галије
И упорно на град бије,
Да му затре сами траг!
Шест месеци борба траје,
Али Никлот не да град,
Шест месеци не престаје
Да за удар удар даје,
Бол за бол и јад за јад.
А кад шести месец зађе,
И побеђен душман љут,
Одби војске, крете лађе,
На обратни, срамни пут.
Храбри Никлот уђе тада
У Перунов свети храм,
На колена пред њим пада,
И најлепше из свог стада
Принесе му јагње сам.
Дуго време после тога
Владао је мирно он,
Поштујући силног бога,
И обичај рода свога,
И словенски, свети трон.
На обали хучне Травне,
Где се шири Немац сад,
У исконске дане тавне,
На обали хучне Травне,
Дизао се тврди град.
Храбри Никлот владао је
У тврдоме граду том,
Сад урвине тамо стоје,
Ружа свија гране своје,
И купина цвета с њом.
Тако је Војислав Илић, у Србији, сачувао сећање на великог словенског кнеза и његову, макар и узалудну, јуначку борбу за словенску веру, језик и крајеве које су све до последње, изгубљене битке насељавала племена Словена.“ – Јелица Грегановић (Politikin Zabavnik)
“…Основне митолошке представе
Са дрветом се, код Срба, повезују бројне митолошке представе, од космогонијских митема (схватање о „васељенском дрвету“ на којем стоји земља и за које је везан нечастиви, или пак Дукљан, црни пас итд., који покушава да уништи свет) до разноликих мотива карактеристичних за демонолошка предања. С једне стране, дрво може бити проглашено за свето и укључено у обреде под покровитељством Цркве, док с друге стране, оно може бити сеновито („сјеновито дрво“) и повезано са демонским, нечистим бићима. С тим у вези, забележене су бројне приче и представе о појављивању оностраних бића на дрвету или у његовој близини. Карактеристичан пример повезаности дрвета са хтонским светом представља значење дрвљаника – места на којем се цепају и смештају дрва за огрев – који се у бројним представама доводи у везу са појавом демонских бића и сматра за нечисто место.
С друге стране, за разлику од дрвљаника као нечистог места, запис представља свето место, и поред тога што се и с њим често доводе у везу различите натприродне појаве и натприродна бића (змајеви, на пример). Примера ради, потес Змајевац у области Стига добио је име по змају за кога се веровало да живи у једном дрвету код култног извора.
По народним представама, и виле се рађају на дрвећу, а мајка их повија у лишће. Такође се веровало и да су нека велика стабла била њихова станишта (тј. да се у њиховој близини окупљају), па је такво дрвеће називано вилинским или самовилским. С једне стране, овакво дрвеће сматрано је веома опасним, тако да се избегавао чак и краткотрајан боравак под њим. С друге стране, у неким крајевима се боравак под оваквим дрветом сматрао једном врстом терапије, тако да је болесник остављан испод њега како би виле током ноћи излечиле човека. Сличне представе – засноване на дрвету као станишту – забележене су и о вештицама, као и о другим оностраним бићима (нпр. осење), а свако од оваквог дрвећа захтевало је посебно понашање и третман. Један упечатљив пример забележио је С. Тројановић, а подвлачи га и Д. Бандић у свом речнику. Реч је, наиме, о томе да се у околини Кратова (село Рударе) налазио „оброчити“ дуб у чијој близини су се, по народном веровању и причама, појављивала бројна привиђења у облику различитих животиња (хрт, бик итд.). Људи су избегавали да пролазе поред овог дрвета, пре свега после заласка сунца, а онај ко је то морао да уради истргнуо би кончић са одеће и прикачио га на стабло, да би мирно прошао. Дакле, очигледно је реч о симболичној жртви натприродним бићима која су се окупљала око дрвета, што је, свакако, упечатљив пример односа српског становништва спрам оваквих табуисаних објеката…“ – Етнолошка обрада појма „ДРВО“ – Ивица Тодоровић.
Више о поменутој теми можете погледати на линку —> http://etno-institut.co.rs/cir/pojmovnik/d/drvo%20ETNO.php
Вилењак мора да осети кад је дошао онај прави тренутак да оде са овога света.
Он не сме предуго да се бави у овоме свету, не сме да дочека дубоку старост у овоме свету, већ мора на време, у прави час, у правом тренутку, да напусти овај свет.
Дубока старост у овоме свету обесмишљава и понижава, а често и поништава, вилењаков живот, тако да му живот у старости губи сваку сврху и сваки смисао међу људима.
Има још један, можда, и битнији разлог зашто вилењак не сме да чека дубоку старост у овоме свету људи, а тај битан разлог је у нечем што надилази појимања и схватања људи овога света: ако, рецимо, вилењак дочека дубоку старост у свету, тада ће потрошити сву космичку и божанску енергију љубави на одржавање свог тела у труљењу и распадању, тако да му тада неће преостати довољно енергије за звездано и космичко путовање, неће имати довољно енергије да одлети до свог жељеног звезданог јата, већ ће, можда, пасти у неке нежељене светове.
Ове тајне људи не разумеју, јер људима нису ни поверене.
Сваки вилењак може да оде са овога света кад год пожели, само ако га не засене и не замађијају неке лажне чаролије и лепоте овога света.
Сваки вилењак мора, у свакоме трену, да буде свестан тога, да у овоме свету нема ни лепоте, ни доброте, а ни љубави, већ да је ту лепоту, доброту и љубав – коју, на тренутке, препознаје у овоме свету – понео са собом из неких далеких божанских светова.
Путовао сам тајинственим пределима
изван вечне зиме, снега и леда;
с ону страну облака, тишине и снова;
с ону страну туге, сете и боли;
изван свих привида, варки и опсена,
тражећи невесту своју
из једног давно минулог живота,
у којему наша љубав
бејаше
моћнија од света
и јача
од смрти.
Овај значaјан чин који се одвијао у склопу пролетњих светковина био је испуњен бројним магијским поступцима. Како би се моћ набујале природе пренела на стоку, цећем и различитим биљем украшавано је све везано уз мужу. Тако је кићен тор на чијим вратима се музло. Сходно томе и овца је бивала окићена исплетеним венцем. А посебан венац се такође справљао и за посуду у коју се музло. Ови венци су услед свог кружног облика имали заштитну улогу. А у циљу додатне заштите справљан је и посебан колач прстенастог облика. По окончању муже венац са посуде је бацан у реку „да би било млека као воде“. Колач би појео домаћин. А прво добијено млеко попримало би магијска својства, те се користило за раличите облике лечења.
Текст:
Душан Божић, Ивана Мораревић
Литература:
Душан Бандић – „Народна религија Срба у 100 појмова“, Нолит, Београд, 1991
Мила Босић – „Годишњи обичаји Срба у Војводини“, Прометеј, Нови Сад, 1996
Софија Костић – „Годишњи обичаји у Пироту и околини“, Гласник етнографског музеја 73, 2009, стр. 65-92.
Фотографија:
Бора Станковић
Српска родноверна жупа „Луг Велеса”
Када је у 15. веку Турска скоро потпуно освојила Хелм (балкан = балван), Византија и остале православне земље нису биле у могућности да се Турцима одупру….
Тражили су помоћ од западних хришћана !
Ватикан их је дочекао уценом. Обећана им је помоћ од земаља Западне католичке Европе под условом да потпишу унију са католичком црквом, тј. да православна црква призна врховну влас Ватикана.
Васељенски патријарх из Цариграда је подлегао том притиску. Заказан је сабор у Фиренци 1439. године. На сабор су дошли сви православни патријарси, чак и Руски. Сви, осим Србског. Владар Србије, деспот Ђурађ Бранковић, рекао је србском патријарху да ће га обесити уколико оде у Фиренцу.
Те, 1439, године у Фиренци унију са Ватиканом су потписали сви
православни верски поглавари. Сви, осим србског.
Сазнавши да се Србија супроставила моћном Ватикану, руски велики Кнез је погубио свог патријарха, због срамоте коју је нанео Русији.
Када се и у Цариграду сазнало да Срби нису потписали унију,
настали су нереди. На захтев народа, Васељенски патријарх морао је да се повуче…
Ватикан то Србима никад није опростио,
Вековима је католицима у срце усађивао мржњу према Србима !
Бели се ноћ
од белог шљивиног цвета!
О, каква милина и дивота!
Ваша Стварност је управо оно што ви осећате, видите и доживаљавате као Стварност.
Не слушајте људе у омаји и опсени, не слушајте никога!
Ово је свет паразита, предатора, дебила и бића сужене свести.
Западна цивилизација је чиста илузија!
У тој цивилизацији нема ничег вредног, битног и суштог.
Све вредности те лажне цивилизације јесу омаје и опсене.
Само бесловесни и безумни могу да поверују у лажне вредности западног света.
Стварајте своју Стварност, стварајте је из дана у дан, из трена у трен.
Туђе стварности никада не прихватајте, јер људи у опсени ништа не знају!
СРБСКИ ЖУРНАЛ 