1. Умовање рађа препреке,

   умовање именује све постојеће

   али себе не налази у томе.

   Ко га угледа одмах ће га именовати умом и рећи

   ено „небо“, или ено „цвијет“,

   или ено „биће“,

   да, узалудно именовање

   ако себе тај не види у њему.

   Љубав,

   себе видјети у свему,

   а то јесте твоје Драгане потпуно испуњење.

   Или,

   љубав је апсолутна пуноћа.

   Љубав не познаје именицу „празно“.

   Ако те Мирослав види и именује те умом „Драган“

   онда је Мирослав направио умну препреку између два бића.

   Ако ме Драган угледа а не именује ме умом

   а види себе у мени

   онда је то потпуно испуњење.

   Хвала!

 

Кад дођеш у било који град

А у било који град се долази врло касно

Кад дођеш врло касно у било који град

Ако тај град буде случајно Ваљево

Где сам и ја дошао

Доћи ћеш путем којим се мора доћи

Који пре тебе није постојао

Него се с тобом родио

Да идеш својим путем

И сретнеш ону коју мораш срести

На путу којим мораш ићи

Која је била твој живот

И пре него што си је срео

И знао да постоји

И она и град у који си дошао.

Кад дођеш у било који град

Одакле било

Из Вељег Дубоког или Колашина

Или ниоткуд сасвим свеједно

Кад одеш од своје куће

Било куда

Само да што пре одеш

И дођеш у било који град

Рецимо Ваљево

Кад год да дођеш

Доћи ћеш врло касно

Јер се дуго путује

Док дође у твој живот

И ту се заувек заустави

Она која је према теби кренула

Из велике даљине

Однекуд из Руског Јерусалима

Са Кавказа из Пјатигорска

У коме никад није била

И звала се како се звала

Рецимо Вера Павладољска

И изгледала како је изгледала

Како више нико на свету не изгледа.

Кад дођеш у било који град

А у било који град се долази врло касно

Јер градови су увек далеко

И у њих се долази из даљине

А свако путовање се одужи

Јер сви мисле једино о повратку

Мада повратка нема

А ко год одлучи да путује

Мора кренути једног дана

Кренуће у оно доба

У које увек неко креће од куће

Обично у недељу

Кад си и ти кренуо

А кад год је недеља

Најчешће си у неком другом граду

А у којем граду да будеш

Рецимо у Ваљеву

Биће то једини град

У коме си одувек био

И чим си чуо њено име

И пре него што си је срео

Одувек си је знао

И волео већ вековима.

Кад дођеш у било који град

А у било који град се долази врло касно

Кад дођеш врло касно у било који град

Ако тај град буде случајно Ваљево

Доћи ћеш кораком који двоструко одјекује

Твојим и батом још некога

Ко с тобом путује

И глас му иде по ветру

У дан необичан за то доба године

Да ни сам нећеш бити сигуран

Ни који је то град

Ни који су твоји кораци

Само ћеш познати они глас

Који не иде по ветру

Него се јавља у теби

У дан необичан за то доба године

Кад није ни било време да будеш у Ваљеву

У који си дошао као незнанац

Не знајући никога

Ни град ни Веру Павладољску

Ни да се заволе највише

Они што се знају најмање.

Кад дођеш у било који град

А у било који град се долази врло касно

Кад дођеш врло касно у било који град

Свет ће постати успомена на њу

И неће бити ни једног места на земљи

Где те неће сачекивати

Ни огледала у којем је нећеш видети

Ни плаве косе која није њена

Ни облак без њеног свиленог осмеха

Запамтио је простор

Гора и вода

Онакву какву си је први пут видео

У било којем граду

Рецимо у Ваљеву

У Карађорђевој улици

Између Поште и Суда

И ево наилази оно доба године

Или твога живота

Кад су све жене она

И носе њену главу

Али ни једна целу

А она живи непозната међу људима

Одмара се и од тебе и од свог имена

Али ма где живела и ма ко била

Знаћеш да је то она

И да не може бити нико други

Јер никог другог на твом свету нема.

Кад дођеш у било који град

А у било који град се долази врло касно

Кад дођеш врло касно у било који град

Рецимо Ваљево

Окружиће те деца као сваког придошлицу

И у целом граду нећеш познавати никог

Јер су сви отишли

И с тим би се некако помирио

Али нико се не враћа

Све је готово а још никог нема

Нити има чврсти обећања

Да ћемо се поново срести

И то је оно што највише забрињава

Па ипак човек није мање него вода

Па вода не умире

нити је смрт нешто

Што се на свету догађа по први пут

И да живимо хиљаде година

Прошле би као једна

Јер године су ту да дођу и оду

Али све што је њино

Није Вера Павлодољска

Која ти је дала што ни сама није имала

И увек била помало у облацима

И у њих се коначно преселила

Али док ико иком чита ову песму

Она се рађа све свиленијег осмеха

И нема ништа са гробљем и смрћу.

Кад дођеш у било који град

А у било који град се долази врло касно

Кад дођеш врло касно у било који град

Све ће ти бити однекуд познато

Као пољубац већ даван некоме

У град ко зна који

Кад дођеш ко зна кад

И ко зна откуд

Или Вељег Дубоког или ниоткуд

Сасвим свеједно

Све ће бити исто као да ниси долазио

И да уопште не постојиш

Јер провиђење не жури

И ништа не заборавља

И не фали му ни маште ни идеја

Да све повеже и испуни

Као што је писано

Само ти не би био исти

И ништа не би било као што јесте

Да је могло бити као што није

Јер постоји само један град

И само један долазак

И само један сусрет

И сваки је први и једини

И никад пре ни после није се догодило

И сви градови су један

Делови једног јединог града

Града над градовима

Града који си ти

Према коме сви иду

Да се сретну са тобом

Добро је што си дошао

Да се у то увериш

Баш у Ваљеву

И сретнеш Веру Павладољску

И чим си је видео

Одувек си је волео

И унапред оплакивао растанак

Који се збио

Пре него што си је срео

Јер постоји само један град

И само једна жена

И један једини дан

И једна песма над песмама

И једна једина реч

И један град у коме си је чуо

И једна уста која су је рекла

А по свему како су је изговорила

Знао си да је изговарају први пут

И да можеш мирно склопити очи

Јер си већ умро и већ васкрснуо

И поновило се оно што никад није било. 

Кад усред густе таме видиш црно зрнце
И то црнило несносно погледом лута
Тад јасно знаћеш да су ти украли Сунце
И да си већ стигао до ивице пута.

Тад очи несном склопи – дуго, дуго ћути
Не тражи ништа, никог – сам у себи буди
И слушај како тама звони што бол слути
Док негде далеко, у сну неком, све руди.

И ћутећи тако пусти да обузме чула
Музика мртвог дана и воњ празног јутра
Док на душу ти капље мисао сва трула
Од чежње да будеш изван сваког сутра.

Ваља се небом месец жив као да је
Усред облака лепршавих и меких,
А у дворцу суморни сат дуго траје
И торњу глед шаље пун стрела љутих.

Свом дому тромо иде жена неверна,
Њено је лице строго и замишљено,
Одано најчвршћем загрљају сна
А том ватром храбри срце уплашено

Брига ме за њих – рече у свом немиру –
Загушљиво ми је свете – гласно прозбори –
Бежећи свом врту да гледа звезде уз лиру
Бар седам дана од људи да се одмори.

С руског превео Анђелко Заблаћански

 

Не задржавај ме! Не! Непотребно је,…

Сама остајем ту,…  поред тебе

Да милујем ти лице  

Одложим мач,…  непотребан је…

Путовање што лечи све

нас очекује и води тамо где

слобода је извојевана…  од давнине

Срце пут препознаје а душа … спремна је!

 

Не задржавај ме! Не! Непотребно је,…

Сама вољом својом остајем поред тебе.

Толико је пут дуг, да не могу

Сам да путујеш…  пустити те!

Много врата треба отворити,

Поред много светова пролазити!

Уморићеш се  … неопрезан постати и

Негде се изгубити …

Нећу те самог да путујеш пустити!

 

Не задржавај ме! Не! Непотребно је,…

Сама остајем ту,  поред тебе.

Толико бих суза пролила  и

Мајку земљу бих ражалостила,

Птице ми не би певале…  јер

Знале би …  да их не бих чула…

Цвеће би у пупољцима застало,

Не бих га гледала и оно би туговало

И не би се расцвало… но би

Тако,  тек рођено…мрело!

Не задржавај ме! Не! Непотребно је,…

Сама вољом својом,

Јесам …  поред тебе!

На пустој пољани
црно, осушено дрво
– полетје гавран.

∞

Напуштена фарма
– на зарђалој жици висе
зреле купине.

∞

Залаја пас.
Ниску ограду прескочи
уплашени кенгур.

 

 

 

Тамна је ноћ, ал’ не може ‘вако довека….

Кад нагло сване, кад Сунце гране,

кад се иза мрких брда распе,

кад бела светлост прасне

снагом водопада

са небеса саспе,

потекне моћна река.

 

Забљештаће хиљадама Сунаца,

зазвездаће предео од дивоте,

завидаће се ране душе болног који правду чека

зацариће се земља чарима миља и бивства лепоте ,

тако бљештава, тако искрава, тако трептава,

арија небеска ,

раскрилиће се на своду божанска фреска

да ће сви скотски створови,

Кербери, караконџуле, разни творови

завриштати као даждевњаци и зацикати к’о гује љуте,

подвиће репове, подвући ђаволу под скуте,

кроз јаме у земљу утећи, у мртвило непостојања побећи,

загребати ,закасати, застругати ,

у сени се створити, у прах претворити и раздувати

 

А ми ћемо свет наш очовечени

за људе сачувати

и мирно живети , ткати, плодове рада брати,

волети, појати и потомке дати.

 

-слика „Букетић у трави“ Оливере Лоле Аџић-

Над морем Балтика
Надвили се облаци сиви,
Подвиг ратника
Јоште кроз нас живи.

У борби за Род
И његов спас,
Паде млади Рус
К’о покошен клас.

За идеал је живио,
У богове се клео,
И пламен је нов заждио,
Због чега га је Хазар проклео.

Ратник овај
Вјечно ће да живи,
У огњима боја
Нестаће облаци сиви.

Истина је болна
О туђинском терору,
И о једној мајци
Завијеној у црну одору.

Не тугуј Рускињо,
Нити себе криви,
Син твој вјечно
У срцима нашим живи!

-посвета палом Дмитрију Боровикову-

 

 

Мене нема у овоме свету!

Никада ме ни било није.

Има ме само у мојим песмама, сновима, визијама и љубавима.

У љубавима догођеним и никада догођеним.

У љубавима које су постојале пре мене, и које ће остати да живе после мене, и без мене!

Мојим љубавима ја више и нисам потребан – уистини, ја им никада и не бејах потребан!

Моје најдивотније љубави рођене су у мојим песмама, визијама и сновима.

Ако би ми неко узео песме, снове, визије и љубави, од мене ништа не би ни остало.

Без својих песама, визија, снова и љубави, ја сам нико и ништа!

Као нико и ништа дођох на овај свет, као нико и ништа одлазим са овога света.

Такав је Усуд нас, Песника и Вилењака са звезданом лиром!

(На Истеру, дивотног, сунчаног дана, 4. листопада/шумопада 7526.)