Људи које не можете чути на државној тв:

Текст који сам превела можете да прочитате у наставку, објављен је на сајту http://www.srpska.ru 15. октобра 2012. Мирно и тихо, без објава и дизања прашине свих врста, ови људи су се окупили и дошли да помогну. И не само сада. Помагали су они када је било још теже. Помагали су и када су бомбе падале. Ми смо морали да се супротставимо, они нису. Али су дошли. И сада су ту, међу нама. Само треба да се осврнемо око себе. И да не заборављамо.

Пре више од једне године, у лето 2011. нагло се погоршала ситуација на Косову. Албански сепаратисти који су преузели контролу над већим делом територије ове покрајине која је света за сваког православног Србина, покушали су да га дефинитивно одвоје од основне територије Србије због чега су покушали да успоставе контролу прелаза на административној граници. У одговор на то Срби су подигли барикаде на којима су дочекали напад непријатеља. Борба са окупаторима које је активно подржавала војска КФОР-а одмах је постала жестока. Практично ненаоружани Срби храбро и неустрашиво одбијали су нападе Албанаца и КФОР-оваца један за другим и нису им дозвољавали да приђу близу административним прелазима. То је трајало неколико месеци. Током жестоког отпора више од три стотине Срба који су штитили барикаде било је рањено, а скоро тридесет од њих је задобило тешке ране.
Покрет «Косовски фронт» се од самог почетка борбе трудио да пружи сваку реалну помоћ српским јунацима који су водили (а и сада воде) неравноправну борбу за слободу. Прикупљени прилози били су утрошени да се набави храна, униформа слична војничкој, пољска кухиња и друге примарно потребне ствари. То је помогло косовским борцима да ојачају дух и да се боре до краја, до победе. То је заиста било тако: без обзира на чудовишни притисак, нападе, примену сузавца и ватреног оружја против њих, браниоци барикада нису се повукли и нису дозволили Албанцима да успоставе контролу над прелазима. И без обзира на то што сада на прелазима дежура полиција ЕУ, она се труди да не заоштрава ситуацију. Представници покрета «Косовски фронт» Потпуно су мирно посетили покрајину Косово и Метохија у још једној у низу акција подршке српском становништву које се бори у покрајини.
Покрет «Косовски фронт» је заједно са друштвом српско руског пријатељства «Косовско огњиште» из Косовске Митровицы донео одлуку да пружи материјалну помоћ двадесет четворици најтеже рањених бранилаца барикада. Акцији се прикључило и друштво «Косовско огњиште» из Бањалуке у Републици Србској. Заједно са признањима и заставама Руске Федерације јунаци су добили и новчану материјалну помоћ – по десет хиљада динара. Укупни износ помоћи износио је 240 хиљада динара, што износи 2100 Евра.
Свечано додељивање награда организовано је у сали општине Звечан – малог сеоцета поред Косовске Митровице. На свечаности су присуствовали представници руководства општине, телевизије Косовска Митровица и, наравно, рањени јунаци. Ова је акција, осим свог главног циља, имала још један и не мање важан. Сведоци смо да се рањеници често заборављају, а признање њихових заслуга од стране друштва не стиже одмах, често га уопште и не буде. Акција која је реализована у Косовској Митровици показала је да није тако и да се јунака сећамо. И сами рањеници су говорили: „Хвала Богу да нас се неко сетио!“. И то даје нову снагу онима који данас, овог часа, дежурају на барикадама, који су се претворили у српске стражаре на првој линији на територији коју је привремено освојио противник.
Ова акција је четврта по реду у оквиру операције „Косовски штит“, чији ток у целини можете видети на адреси: http://kosovo-front.ru/akciya_kosovskiy_schit.
У међувремену, операција „Косовски штит“ се наставља: у оквиру пете акције која је започела добијени су први прилози у износу од три хиљаде рубаља од огранка „Косовског фронта“ на Кубању.

 

http://www.srpska.ru/article.php?nid=19768&fb_source=message

 

 

У Косовској Митровици 12.10.2012 године обележена је стогодишњица ослобођења Старе Србије. На скупу су говорили историчар Владан Томовић и председник НП Отаџбина Игор Војиновић.

У наставку погледајте видео запис са тог скупа, као и транскрипт обраћања брата Игора Војиновића и Владана Томовића, који је направило уредништво „Срби на окуп„.

Обраћање брата Игора Војиновића, историчара и председника Народног покрета „Отаџбина“ из Косовске Митровице, на скупу у Косовској Митровици поводом обележавања 100- годишњице од почетка Балканских ратова и ослобођења Старе и Јужне Србије

Даме и господо, браћо и сестре, помага Бог.

Што рече мој пријатељ и колега из Ибарског Колашина, Владан Томовић, данас су државни органи, и органи науке и просвете, требали да организују нешто што би поменуло макар ослобађање Старе Србије. Али, иако они то нису урадили, ми смо једним скромним средствима, тачније без пара и динара, са мало воље, морала и патриотизма, Светосавља и родољубља, одлучили да ипак то урадимо, иако некима, изгледа, то не одговара. Јер да им одговара, Министарство просвете Републике Србије би направило нешто. Да им одговара, Министарство науке би направило. Да им одговара, постојало би Министарство за Косово и Метохију, које би то достојанствено обиљежило.

Косово и Метохија, Вардарска Македонија, дио Сјеверне Албаније, а изгледа се спрема и Рашкој области, треба да буде поново под окупацијом. Ми имамо једноставан избор- да ли постати ново робље, или се супроставити да се после стотину година од ослобођења Старе Србије, после победоносних јуриша Прве, Друге и Треће Српске Армије, Ибарске војске и Црногорске војске, ми треба да заборавимо ко смо и што смо. Да ли је могуће да нисмо достојни својих предака? Да ли је могуће да смо недостојни својих будућих потомака? Да смо тотално незаинтересовани за сопствену судбину, да смо незаинтересовани за Косово и Метохији, за Вардарску Македонију, за Рашку област? Много је Српске крви проливено у Балканским ратовима, и сувише да би то неко смио да заборави.

Ми се извињавамо што нисмо ово организовали можда мало боље, али боље нисмо могли. Извињава се и господин Мирко Јовић, који због болести није могао доћи.

Јуче је овде одржао једну веома значајну трибину Славенко Терзић, један од најбољих Српских историчара. И њега смо звали да сврати овдје. Нажалост, он је морао одмах да се врати у Београд.

Покушаћемо да видимо да са једном трибином и у Зубином

Потоку обиљежимо 100 година од ослобођења Старе Србије. Покушаћемо са новим билбордима, такође, да обиљежимо 100 година од ослобођења Старе Србије. Направићемо један парастос свим изгинулим Српским јунацима, изгинулим у Балканским ратовима.

Иначе, већ постоје два билборда, која је урадила организација „Срби на окуп“- да се не заборави оно што се десило тачно прије 100 година.

Зато Вас молим: Никад не заборавите оно што су урадили наши претци- ако мислите на будућност. Хвала.

 

Говор историчара Владана Томовића на Скупу у Косовској Митровици поводом 100-годишњице ослобођења Старе и Јужне Србије

Помаже Бог, браћо и сестре.

Имам велику част да Вас овде поздравим, као историчар, на овом нашем скупу, јер смо се скупили да обележимо 100 година од ослобођења Старе и Јужне Србије, као и да одамо почаст великим Српским јунацима, који су након 523 године успели да реализују Завет предака, да запале Заветну свећу књегиње Милице.

Каква је онда била ситуација, историјске прилике? Укратко- сличне данашњима. Терор над Српским становништвом постао је још већи него у минулим деценијама, а и вековима. Талас ослобођења, који је захватио Србију у току 1866., стигао је 1878. до прага Старе Србије. Нажалост, ту се и зауставио, а онда ће, у наредним годинама до 1912., преко 100 000 Срба бити протерано са територије Косова и Метохије. Рекло би се да ситуација у великој мери личи на данашњу и због још нечег. Србија је имала намеру да настави свој започети план ослобођења, али су се противиле Западне силе. Односно, ни по коју цену нису желеле да дозволе одлазак Турака са Балкана, јер би тиме отвориле пут присуству Русије, јер би тиме ојачала Србија, и омогућен био Руски утицај на Балкану, па је Аустро-Угарска читаво ово време константно звецкала оружјем на Српским границама, и играла на карту неслоге и братске заваде међу Балканским народима.

Пројекат Балканског савеза није био нова идеја, то је идеја коју је развио још велики кнез Михајло Обреновић, али је он и пао као жртва такве политике, јер је засметало великим силама.

А онда на почетку 20. века, коначно, онда када су Балканске државе- две Српске државе, Србија и Црна Гора, увиделе да се, заједно са Бугарском и Грчком, разлике морају превазићи, да се мора повести борба, онда је коначно, међусобним уговорима 1912., конституисан Балкански савез, под патронатом Руског цара Николаја Другог Романова, а са циљем да се Балкан препусти Балканским народима, односно да се ослободи од Турског ропства.

Та 1912. памтиће се, и иначе представља једну од најсветлијих тачака у нововековној историји, јер је коначно ослобођена Стара и Јужна Србија, али како каже наш народ:“ Светац се познаје по Вечерњу.“ Тадашња малена Србија, са 2 922 000 становника, успела је буквално да за једну ноћ мобилише преко 350 000 војника. Тога дана нико није био уморан, нико није био болестан, нико није имао преча посла. Сви су појурили , брат за братом, отац за сином, да узму пушку, и да испуне прадедовски Завет. А каква је била атмосфера најбоље сведочи податак да ће на челу Прве Армије, која ће извести најважнији пробој, бити и командовати нико други него престолонаследник Александар, син краља Петра Првог Карађорђевића.

А Српска војска је за ову прилику имала заиста блиставу команду. Као врховни командат био је њен краљ, Петар Први Карађорђевић. Начелник Генералштаба био је Радомир Путник, који ће због заслуга потом бити унапређен у највишу титулу, у почасно звање војводе, као и друге остале Српске војсковође.

Првом Армијом командовао је престолонаследник Александар Први Карађорђевић. Њему од помоћи ће бити генерал Петар Бојовић.

Другом Армијом је командовао Степа Степановић, док је Трећом, уједно, за нас који овде живимо и преживљујемо нешто слично, најважнијом, командовао генерал Божидар Јанковић. У таквим условима неопходно је било не изазвати бес Аустро- Угарске, која је Србију од Берлинског конгреса притискала и са Севера и са Запада, и морало се водити рачуна да се она не умеша.

Све је почело од тога што је Црна Гора 8. октобра објавила рат. Аустро-Угарска као да је рачунала да ће Балкански савезници доживети неуспех у првим биткама, па се није ни мешала, а онда ће се након тога и остале чланице умешати у ток Балканског рата.

Српска војска је очекивала да ће се одлучујућа битка водити надомак Скопља, на Овчем пољу, међутим, десиће се , и пре но што се очекивало, при временским условима тежим него што је ово данас, по кишовитом времену, по блатњавом терену, надмоћнију турску војску Српска војска ће растурити у парампарчад. Taко ће настати чувена изрека: „ Куманово за Косово.“

Тиме је Косово освећено, а за то време ће Трећа Армија, под вођством Боже Јанковића, извршити продор на територију Косова и Метохије. Истовремено, Српска војска, али из друге државе, из Црне Горе, из оне друге Српске Краљевине, продрла је на територију Рашке области и Метохије, и тако је настало ослобођење. Пред Српском војском бежали су турски војници, али, такође, и шиптарски пашабозлук, који је предњачио у насиљу деценијама. Тако да су редом, корак по корак, Српске армије напредовале, а Српски војници, који су ступили на Свето Косово, падали су на колена љубећи Свету Српску Земљу.

То није било случајно, јер, у претходним, рекао бих, вековима, сваком мушком ново-рођеном детету широм Српске Земље говорило се: „Здраво да си, осветниче Косова.“ Е, видите, управо та генерација наших предака, која је стасала почетком 20. века, биће позвана на домаћи задатак да обави ту Свету Дужност, тај Свети Циљ, да ослободи Стару и Јужну Србију.

Да бих мало појаснио- под појмом Старе Србије подразумева се Рашка област, Косово и Метохија, док појам Јужне Србије односи се на Вардарску Македонију, где је била и највећа Српска жртва, односно 2 дана након Кумановске битке, након 24. октобра, Српска војска, уз величанствен дочек од мештана ушла је у Српски царски град, у Душанов град, Скопље, и наставила даље да гони непријатеља, да би одлучујућу победу однела у новембру, од 16. до 19. новембра 1912. на прилазима Битоља.

Турске јединице су биле разбијене и натеране у панично повлачење. За то време успеха су имали и остали савезници. Грчка је имала успеха, али што се тиче Бугарске, дејствовала је и Друга Армија, која је притекла у помоћ на домаку Једрена, и помогла у тим заједничким акцијама.

Што се тиче…Србија је већ почетком децембра склопила примирје. Наш циљ, који је био пред нама вековима, је заиста био извршен. Две војске, она из Србије и она из Црне Горе, среле су се у Рашкој области, и у Метохији. Коначно, то ће бити признато и Лондонским миром од 30. маја 1913.

Процес ослобађања Српских земаља на Југу био је завршен, а Србија и Црна Гора су успоставиле заједничку границу. До уједињења неће доћи, опет због страха од Аустро-Угарске, али ће тај заклети непријатељ Србији поново успоставити срамне услове и ултиматуме већ наредне 1914. године.

Ово би укратко био преглед тих догађаја и кључних ствари, али ја бих се овде осврнуо и на последице тога рата- шта је , у ствари, тај рат донео.

Србија је дупло увећала своје територије, и Србија је вратила своје границе које је још у Средњем веку успоставио Краљ Милутин, односно Србија више неће имати спорних питања са Грчком. Србија ће бити од Београда до Битоља.

Србија и Црна Гора су успоставиле заједничку границу, и исправљена је вековна неправда према овој колевци Српства, односно, Јужна и Стара Србија су постале саставни део и неотуђиви део Краљевине Србије.

На самом крају, Аустро-Угарска, која и даље звецка оружјем, и која је Србију, односно Српске снаге (војску Србије и Црне Горе), приморала да се повуку, да одступе од Скадра, наредне године ће једва дочекати да објави рат.

А ми би смо могли овде и једну паралелу да направимо са данашњом ситуацијом и са понашањем тих Западних моћника, који опет желе да Србија капитулира и да положи оружије, и да нам поставе нове ултиматуме, који су још срамнији него ови од пре 100 година. Тако, ако бисмо данас гледали из ове перспективе, из овог угла, НЕМА СВЕТЛИЈЕГ ЦИЉА ОД ПОНОВНОГ ОСЛОБАЂАЊА КОСОВА И МЕТОХИЈЕ, али исто тако, нема ни важнијег догађаја из наше нововековне историје, бар за нас који и даље живимо на овим просторима, од Првог Балканског рата. Зато треба чувати сећање, треба се увек учити на традицији, на Светлим примерима наших предака из 1912.

Њима нека је вечна слава, палим борцима, а таквих је било

22 000. 21 000 војске са инвалидитетом. Црна Гора је имала преко 9 000 погинулих, значи долазимо до тога да је преко 50 000 Српских ратника било избачено из строја потпуно, односно да ми ово требамо чувати, а што је до нас, да бар на овакав начин обележимо.

Мада, ово је требало много боље. Требали су, да кажем… требали су много већи чиниоци, много позванији за ово. Али, шта да радимо…живимо у таквом времену. С наше стране ово да учинимо и да НЕ ЗАБОРАВИМО:

Хвала Вам на пажњи.

Транскрипт урадила мон.Стефанида

 

Центар за културу Смедерево домаћин је 43. међународног фестивала поезије који траје од 15. до 19. октобра 2012. године.

14.10.2012. ФБР приредила Биљана Диковић

ПОНЕДЕЉАК 15. ОКТОБАР:

18:00 Музеј у Смедереву

• Отварање изложбе фотографија Фестивал у објективу Радослава Ранисављевића

• Поздравна реч Мише Ивковића, члана Градског већа за просвету и културу

• Изложбу отвара Татјана Гачпар, директорка Музеја

• Музички тренутак: ученици Музичке школе из Смедерева

19:00 Народна библиотека

ДВАНАЕСТИ САЈАМ ПОЕЗИЈЕ

• Поздравна реч Бранчета Стојановића председника Скупштине града и председника Организационог одбора Фестивала.

• Реч Драгана Мрдаковића, директора Библиотеке
Свечано уручивање награде Змај Огњени Вук,
• Образложење одлуке жирија
• Уручење награде
• Реч добитника награде

• Песнички портрет Ђорђа Сладоја, добитника награде за 2012. годину.

О награђеној књизи Златне олупине (издавач Српска књижевна задруга, Београд, 2012.) говори Милета Аћимовић Ивков, председник жирија.
Песме из књиге Златне олупине говоре Миљан Губеринић и аутор.
• Музички тренутак: Ансамбл етно одсека Музичке школе Коста Манојловић у Смедереву

УТОРАК 16. ОКТОБАР:

10:30 Народна библиотека

СВЕЧАНОСТ ДАРИВАЊА

• Домаћи и страни аутори дарују Библиотеку у Смедереву својим најновиjим књигама

12:00 Вила Обреновића

• Обилазак Виле и поетско-фолклорни програм Учествују песници гости фестивала и Културно-уметничко друштво Смедерево.

• Дегустација вина Винарије Јеремић (у случају кише програм се одржава у Музеју)

17:30 Вински град

У СЛАВУ БАХУСА

Вече поезије и музике посвећене вину и дегустација вина. Учествују гости фестивала, драмски и музички уметници.

19:30 Концертна дворана Центра за културу

ВЕЧЕ ОРФЕЈА
СУСРЕТИ ПЕСНИЧКИХ ФЕСТИВАЛА

• Представљање Међународног бенгалског песничког фестивала из Калкуте, (Индија)

• Поздравне речи: Асис Санијал, директор Фестивала у Калкути и Горан Ђорђевић, директор Смедеревске песничке јесени Песме казују: Асис Санијал, Рамеш Пуракајаста, Алок Бандјопадјај (Алок Кумар Банерји), Пинто Мукерџи (о Смедереву и Калкути) Драган Драгојловић, Александар Навроцки (Пољска), Бенедикт Дирлих (Немачка), Прошот Калами (Иран – САД), Александар Стојковић (Румунија)

• Музички тренутак, Вања Симић и Бобан Девечерски.

• Песме казују смедеревски песници Томислав Стевановић, Љубица Златовић, Вера Хорват, Наташа Бајић, Добривоје Станојевић и Горан Ђорђевић.

• Додела награде Смедеревски Орфеј за 2012. годину.

• Реч председника жирија Томислава Стевановића.
• Свечано уручење награде

• Награду уручује прошлогодишњи добитник Владан Петковић

СРЕДА 17. ОКТОБАР:

10:30 Свечана сала Гимназије

СВЕТЛОСТИ РЕЧИ

• Сусрет учесника Фестивала са ученицима средњих школа. На сусретима учествују и млади песници, ученици средњих школа.

11:30 Скупштина Града

• Потписивање уговора о сарадњи Међународног бенгалског песничког фестивала из Калкуте, (Индија), и Међународног фестивала поезије Смедеревска песничка јесен

12:00 Брод на Дунаву

• Подневни перформанс Музика на води (аутор и извођач Коља Мићевић, српски песник и преводилац из Париза), песници и музичари – гости Фестивала. (у случају кише програм се одржава у Музеју) 13:30

• Обилазак Тврђаве и Храма Св. Георгија

19:00 Хол Центра за културу

• Отварање изложбе слика Милоја Марковића, Чувар времена Изложбу отвара: Вера Хорват, историчар уметности

• Отварање изложбе књига издавача БЕОГРАДСКА КЊИГА, Изложбу отвара: Милан Тасић, директор.

19:30 Велика дворана Центра за културу

СВЕЧАНОСТ ОТВАРАЊА ФЕСТИВАЛА

• Хор Слога при храму Светог Георгија у Смедереву под управом професорке Тање Петровић: Ој, девојко Смедеревко, Плотију уснув и Есимиоти еф имас.

• Песму Миодрага Павловића, Научите пјесан говори Миљан Губеринић

• Поздравна реч Горана Ђорђевића, директора Фестивала.

• Поздравна реч Радомира Андрића, председника Удружења књижевника Србије.

• Поздравна реч Вулета Журића, председника Српског књижевног друштва.

• Фестивал отвара Бранче Стојановић, председник Скупштине града Смедерева и председник Организационог одбора Фестивала

ПЕСНИЧКА БАШТИНА
• Сећање на Стевана Раичковића

• Стихове Стевана Раичковића говори Миљан Губеринић

ЗЛАТНИ КЉУЧ СМЕДЕРЕВА
• Уручивање међународне песничке награде.

• Реч председника Одбора за доделу награде Драгана Драгојловића.

• Свечано уручење награде

• Награду уручује др Јасна Аврамовић, градоначелница Смедерева

• Реч добитника награде

ПЕСНИШТВО ЉУБОМИРА СИМОВИЋА

• О поезији добитника Награде и књизи Планета Дунав говори књижевни критичар Богдан А. Поповић.

• Песме говори Љубомир Симовић

Музички програм: Бора Дугић, фрула

ЗЛАТНА СТРУНА

• Пет изабраних песника Јасмина Малешевић, Христо Петрески (Македонија), Андреј Јелић Мариоков, Снежана Николић и Љубинко Дугалић, читају одабране песме.

Хол Центра за културу
Гласање публике

ЧЕТВРТАК 18. ОКТОБАР:

11:00 Велика дворана Центра за културу

ЗЛАТНИ КЉУЧИЋ

• Свечано уручење награде Златни кључић, Драгомиру Ћулафићу

• Реч Моша Одаловића, председника Одбора за доделу Награде.
• Награду уручује Бојан Теофиловић, заменик градоначелника Смедерева

• Реч добитника Награде
• Учествују: Градимир Стојковић, Радомир Андрић, Мирјана Булатовић, Миодраг Јакшић, Јовица Тишма, Мирјана Стефановић, Радивоје Рале Дамјановић и деца из вртића.
• Ученици ОШ Бранислав Нушић изводе игроказ на стихове Драгомира Ћулафића у режији Соње Милетић

12:00 Удружење параплегичара

• Посета групе песника Удружењу параплегичара
• Даривање књигама библиотеке Удружења

13:15 Фоаје концертне дворане Центра за културу

• Промоција књига Фестивала
• Сусрет песника са новинарима

19:30 Концертна дворана Центра за културу

 

МЕРИДИЈАНИ, МЕЂУНАРОДНО ПЕСНИЧКО ВЕЧЕ

• ДОДЕЛА НАГРАДЕ ЗЛАТКО КРАСНИ ЗА ПРЕВОЂЕЊЕ САВРЕМЕНЕ ПОЕЗИЈЕ

• Реч Радивоја Константиновића, председника жирија
• Образложење Вере Хорват, чланице жирија
• Свечано уручење награде
• Награду уручују: Радивоје Константиновић, Бранче Стојановић и Славица Красни, супруга преминулог Златка Красног.

• Обраћање добитника награде, преводиоца Душка Паунковића
• О књизи Јутарњи анђео руског песника Дмитрија
Александровича Мизгулина говори преводилац и издавач Неда Николић Бобић
• Музички тренутак: Тања Андријић, сопран и Добрила Миљковић, корепетитор

• МЕРИДИЈАНИ

ДОДЕЛА НАГРАДЕ ЗЛАТНА СТРУНА

• Реч председнице жирија Данице Андрејевић
• Свечано уручење награде
• Награду уручује Горан Ђорђевић, директор Фестивала
• Награђени песник чита награђену песму

ДОДЕЛА НАГРАДЕ ПУБЛИКЕ

• Извештај председника комисије за пребројавање гласова публике, Радослава Јовановића
• Награду уручује Милорад Поповић, власник ФОТО ДУНАВА, покровитељ награде.

ЗАВРШНО СЛОВО
Фестивалске програме воде Александра Ђоковић и Миљан Губеринић.

УЧЕСНИЦИ ФЕСТИВАЛА:

Љубомир Симовић, Ђорђо Сладоје, Драгомир Ћулафић, Коља Мићевић (српски песник из Париза), Кнут Одегард (Норвешка), Радомир Уљаревић (Црна Гора), Радомир Андрић, Закерија Гало (Италија), Драган Драгојловић, Ристо Василевски (Македонија – Србија), Асис Санијал (Индија), Александар Навроцки (Пољска), Ана Багријана (Украјина), Инга Дрим (Литванија), Славомир Гвозденовић (српски песник из Румуније), Љубица Златовић, Милован Марчетић, Хелен Двајер (Ирска), Ели Видева (Бугарска), Драган Мраовић, Алок Кумар Банерје (Индија), Наташа Бајић, Мићо Цвјетић, Бенедикт Дирлих (лужичко-српски песник из Немачке),
Адам Пуслојић, Ајтен Мулуту (Турска), Зосим Попац, Александар Стојковић (српски песник из Румуније), Жељко Ђурић, Диана Балико (Белорусија), Добривоје Станојевић, Ђорђе Брујић (Црна Гора), Јовица Тишма, Клети Сотеријаду (Грчка), Вера Хорват, Мирјана Булатовић, Рамеш Пуракајаста (Индија), Вуле Журић, Милица Јефтимијевић Лилић, Славе Ђорђо Димовски (Македонија), Љубица Рајкић (српска песникиња из Румуније),
Видосава Арсенијевић, Балаш Селеши (Мађарска), Миодраг Јакшић, Олга Панкина (Македонија-Русија), Градимир Стојковић, Прошот Калами (Иран-САД), Томислав Стевановић, Радивоје Рале Дамјановић, Максим Замшев (Русија), Јасмина Малешевић, Христо Петрески (Македонија), Андреј Јелић Мариоков, Снежана Николић, Љубинко Дугалић, Горан Ђорђевић.

ПЕТАК 19. октобар:

КУЛТУРНА БАШТИНА СРБИЈЕ

• Обилазак археолошких локалитета Виминацијума и
Лепенског Вира

Сензационалана вест је прострујала светским медијима: Нобелова награда за мир додељена је Европској Унији – организацији која обухвата 27 европских држава и која се по свом статусу уопште не бави регулисањем међународних конфликата војно-политичког карактера. Европска Унија као организација, нема чак ни неопходне инструменте за “наметање мира” – то јест, сопствену војну организацију.

У овом случају постојећи НАТО има свој сопствени статус и своје органе управљања.

14.10.2012. Фонд стратешке културе, ауторска колумна: Дмитриј СЕДОВ

Међутим, како је приликом проглашења лауреата изјавио Турберн Јагланд, председник Нобеловог комитета Норвешке – главно достигнуће ЕУ била је успешна борба за мир и мирно регулисање конфликата, демократију и људска права.

Сама формулација премије је још конкретнија: “Нобелова награда за мир за 2012. годину, додељује се ЕУ због њеног рада на уједињењу Европе и њеног прерастања из континента рата у континет мира.

Ова одлука отвара нека питања, па је неопходно замислити се над овим што се догађа.

Европа се претворила из континента мира у континент рата 1945. године, када је сломљен немачки фашизам. Тада није било ни помена о Европској Унији. Касније је европски мир, који је одржаван супротстављеношћу два блока, утемељен Хелсиншким актом из 1975. године, који до данас нико није укинуо.

Потрес садашњег система започео је оног тренутка када је будући добитник Нобелове награде Михаил Горбачов са својом екипом уништио Варшавски пакт. Најопаснија је била фаза распада СССР али је и она, слава Богу, протекла без мешања спољних сила.

Због тога, некаква миротворачка делатност ЕУ изгледа веома сумњиво.

Међутим, постоје неке историјске епизоде којих се у Ослу баш радо не сећају.

То се у првом реду односи на рат против Југославије 1999. године, у коме су земље ЕУ узеле активно учешће. Био је то једини међународни војни конфликт изникао на тлу Европе после Другог светског рата и кривци за тај конфликт су САД и ЕУ, који су “булдожер политиком” кренули да избришу са лица земље суверени режим Слободана Милошевића, који је ометао прекрајање граница на мапи Балкана.

Комплетна историја авантуре НАТО и ЕУ у Југославији 1999. године, није ништа друго него историја нове европске милитаризације, која сама себе украшава миротворачким венцима.

Данас руководиоци немачког МИП-а изражавају посебно ликовање поводом доделе Европској Унији Нобелове награде за мир. Они су очигледно изгубили памћење па се не сећају како су њихови претходници уздизали организацију косовских главосеча, који су крвљу залили покрајину и који су натерали Београд да тамо уведе војне јединице. Немачки политичари не воле да се сећају тога, како су се управо на територији Немачке налазили логори “албанских избеглица” (по неким подацима више од 20 хиљада људи) и управо те “избеглице” су се преко Италије и Албаније враћале на Косово и придруживале се јединицама ОВК, а оружје за те јединице куповано је немачким новцем.

Потом је почео рат који је однео хиљаде српских живота и владе држава ЕУ су у целини биле апсолутно ангажоване у том рату. Сада они тај рат приписују себи као заслугу и покушавају да представе косовског Франкештајна (кога су сами одгајили), као доброг дечака.

Може се помислити да су се кратковидости учили од својих америчких колега, чији “добри дечаци”, када се докопају широког пута, обавезно постају разбојници. Не толико у Америци, колико у Европи. Европске обавештајне службе већ данас кукају због доминације албанске нарко-мафије, али то је тек почетак. Главно изненађење “добри дечаци” спремају у Јужној Србији и Македонији, а после ће се позабавити Грчком и Италијом. Због чега? Због тога што они по својој природи не могу ни радити ништа друго. Сви руководиоци тог режима изашли су из миљеа патолошких насилника и убица и такви ће остати до краја живота.

Да ли се ефекти такве политике ЕУ могу назвати “учвршћењем мира на континенту”?

После тога су се земље ЕУ – Француска и Велика Британија – без икакве легитимности умешале у догађаје у Либији и одиграле најодвратнију улогу у тим догађајима. Доћи ће време када ће крв и прљавштина либијског преврата прекрити “бесмртном славом” руководиоце ЕУ.

Истина, говорећи чисто формално, то нема везе са Нобеловском формулацијом, јер се Либија налази на другом континенту, али за здравомислеће људе то ништа не мења на ствари.

Могли би набрајати и друге епизоде са учешћем земаља ЕУ, појединачно и скупа, у војним авантурама Запада у већ започетом XXI веку. Али постоји још интересантније питање: Шта се заиста догађа са Комитетом за доделу Нобелове награде?

Чињеница да је ово тело по питању хуманитарних и политичких димензија (да природне науке не узимамо у обзир) потпуно неадекватно, одавно је свима јасно. Али ако се додела награде веома егзотичним књижевницима још и може објаснити крилатицом да је то “ствар укуса”, политички проблеми се ипак не решавају “укусима”. За то увек постоји планирани предумишљај.

Можда ово што се дешава има везе са стањем комплетне западне цивилизације, коју поликотолози називају цивилизацијом Модерне?

Јер ова цивилизација Модерне, која је састављена из два дела (европског и америчког), у последње време даје слику дијагнозе наркомана који умире од апстиненције. Прво се десила предозираност доларима, која се неизбежно завршава падањем у депресију. Срце наркомана, које куца у САД, почело је да застајкује, а његови екстремитети у Европи, поготово јужној, грчевито се трзају. И сви органи тог страдалника вапију само за једним – за новом дозом.

И ето, прошлог месеца је Федерални Резервни Систем “убризгао” у вену наркомана нову порцију “зелениша” и САД су почеле да дишу.

Но, реакција још није стигла до периферије и у Европи се синдром апсиненције продужава.

Да ли ће ФРС одиграти улогу Спаситеља који је васкрсао четверодневног Лазара, није познато. Јер по Светом Писму, од Лазара се већ био почео ширити мртвачки задах.

Можда су због тога локални европски реаниматори одлучили да изнад врата болесника окаче таблу са натписом: “Болесник уопште не заудара”. А као илустратори, овај пут су послужили уметници из Нобеловог комитета.

На чему им можемо честитати и пожелети пуно успеха у том изузетном стваралштву.

Додељивање Европској Унији Нобелове награде за мир за 2012. годину, представља трагичну грешку. То је данас изјавио и председник Чешке Вацлав Клаус.

“Ја мислим да је то трагична грешка. Нобелова награда је увек додељивана појединцу за конкретну делатност. Доделити награду организацији, притом бирократској организацији, значи изгубити ту награду. Ја не знам ко ће се осмелити да је прими” – рекао је Клаус.

Тога дана нешто раније, портпарол за штампу чешког председника Радим Охват је изјавио да “Председник у то не верује и ту одлуку сматра шалом”.

Ово мишљење Вацлав Клаус је изнео пошто је сат времена пре званичног објављивања имена лауреата, Норвешка Радиодифузна Корпорација известила каква ће бити одлука Нобеловог комитета. А после званичне потврде вести, чешки председник је изнео још ригорозније мишљење.

Вацлав Клаус има репутацију отвореног еуроскептика и редовно се залаже за заштиту чешког суверенитета од ширења наднационалних овлашћења Брисела.

Како је данас у Ослу, приликом проглашења имена лауреата премије, изјавио Турберн Јагланд, председник Норвешког комитета за доделу Нобелове награде, главно достигнуће ЕУ је успешна борба за мир и мирно регулисање конфликата, демократију итд.

Избор Нобеловог комитета осудио је активиста Лав Пономарјов, који предводи покрет “За људска права”. Одговарајући на питање новинара у интервјуу за “РЦН”, он је изнео мишљење да је награду требало доделити девојчици из Пакистана Малале Јусуфзах или казахстанском политичару Владимиру Козлову, али никако ЕУ.

“Нобелова награда за мир мора да се додељује људима, онима који ризикују свој живот, своје здравље, породицу. Који се боре за мир, за демократију, за слободу човека. Давати такве награде великим концернима које уједињују државе, ја сматрам неправилним – објаснио је он своју позицију.

“Благо речено, то је неочекивано” – изјавио је Леонид Слуцкиј, председник руског “Фонда за мир”, бивши портпарол ПАСЕ и председник комитета руске Думе по питањима ЗНД-а. По његовом мишљењу Комитет је одиграо “чудан потез” јер је “мироторство у најбољем случају – другостепени аспект деловања ЕУ”.

Олег Барабанов, шеф Катедре за ЕУ при МГИМО¹ сматра да је Нобелова награда за мир доста често додељивана из чисто политичких мотива. Ове године је Нобелов комитет директно указао на постојање кризе у еврозони, што потврђује додела награде заједници држава, ради подршке у тешкој ситуацији.

“У ствари, можемо слободно рећи да је за процес уједињења Источне и Западне Европе много већи допринос пружио тај исти Михаил Горбачов, који је већ добио Нобелову награду, као и тај исти Лех Валенса, који је такође добио Нобелову награду” – приметио је О. Барабанов у интервјуу за “Комерсант”.

“Нобелову награду за мир ЕУ је добила због мирног погрома у Мадриду и Атини, а такође и због мирног убиства Гадафија од стане Француза” – иронични су корисници “Твитера”. “Европској Унији су доделили Нобелову награду. Једна бирократија награђује другу. Када би то Нобел видео, никада не би напуштао бизнис са оружјем” – додаје @msvetov.

Да подсетимо да величина престижне награде за 2012. годину износи 8 милиона шведских круна или око 1,2 милијарде долара. Нагарада се традиционално уручује 10. децембра, на дан смрти Алфреда Нобела.

Нобелова награда за мир додељује се за заслуге у учвршћењу мира. Данашњи случај је 24 у историји, када је премија додељена организацији.

По мишљењу Нобеловог комитета, уједињење Европе које је почело после Другог светског рата, показује како “историјски противници могу постати блиски партнери, захваљујући правилно усмереним напорима и изградњи узајамног поверења”. У Другом светском рату Француска и Немачка су били непријатељи, међутим данас је рат између тих држава, које чине језгро ЕУ, просто незамислив.

1 Московски државни институт за међународне односе

Србине, пробуди се! Угаси ТВ, молим те…

15.10.2012.
Глас Косова и Метохије

Велики поздрав из Северне Косовске Митровице, свима који имају очи да виде и стрпљења да читају нешто алтернативно, нешто што није РТС…

Циљ ове странице је да шири истину, да диже морал и расветљава мрак у којем живимо ових 13 година.

Хвала свима који не верују причама „Инсајдера“ да смо сви препродавци нафте, трговци оружјем, курве и блудници, који се продају за плату Тачија.

Хвала вам што знате да смо већина побожни, мирољубиви људи, срчани и храбри, који само бране свој дом и своју децу…
Волимо Србију, сматрамо је својом земљом, али нисмо слепи за њене мане, за њене бруке и увек ћемо оштро писати и о њој.

Србија мора да устане, да се врати на морални ниво светоотачки, да се стари поштују, да је Патријарх Србин и Православац, да Председник љуби Бога, воли Богородицу, а да живи од плате, не од крађе… да девојке држе девојаштво, да не рађају копилад у 13 година, да момци поштују све девојке ко сестре, а не да их третирају као предмете, да синови поштују родитеље, да ћерке помажу оца и мајку, да деца слушају учитеље, да су добронамерна и послушна, да се помажемо међусобно, да нико не буде просјак нит остављен на улици, да су сва деца удомљена, да нема домова за незбринуту децу… да нема старачких домова… да се свако брине за своју нејач, младу и стару… да се не седи по цео дан у кладионицама, а да се о ослобођењу своје отаџбине са поспрдњом гледа…

 

Востани Србије!!! Доста је било!

Ако власт не ваља, сменимо је, ако не ваља ни следећа, и њу! Ако не ваља Патријарх, да се склони, да се бира нови, ако не ваља економија, да се заврну рукави, ако не ваља школа, да се напишу нове, боље књиге, ако ни те не ваљају, спалити па поново…

Да се не улази у унију педерастије, содомије и неморалштине, него с православнима да се ујединимо… Мењајмо свако себе и промениће се Србија. Гледај да своје грехе умањиш. Никад нећеш бити савршен, али тежи до смрти савршенству. Нек ти је пример Господ и Милош и Лазар… или Александра царица аРоманов, Милица кнегиња, свете Немањићке, а не голе певаљаке које јуре од мушкарца до мушкарца, рађају неку тужну децу…

Ако си мушко, брани домовину! Иако ти је у Мачви можда Косово далеко, иако никад ниси био у Метохији, пио њене воде, молио се у њеним Црквама – дођи брани земљу, јер кад сутра нас не буде, а нападну Мачву, ко ће тебе бранити брате мој?

Част је највећа бранити своју домовину, своју стару мајку, своју цркву, своју сестру, своју драгу, своју децу…
Част је и велика награда на Небесима… Кладионицу нек посећује Холанђанин и Белгијанац. Ти си Србин, овде се сваке друге године брани дом… није било лако прецима, није ни теби… али ако не желиш, искреније је да одеш и будеш Холанђаннин…

Косово и Метохија је твоја отаџбина колико и моја…Ту су твоји преци, колико и моји, ту је твоја света гора, твоја деца, твоји споменици, твоје парче неба, твоје реке, твоје смарагдне шуме… дођи и брани своју земљу….

Губиш време гледајући тенис. Ето данас је победио Новак. Имаш ли шта од тога. Мало радости, па празан фрижидер, деца кукају да се обуку, жена крши руке, нема шта да скува… а Новак богатији за милион два… и можда, ако му је леп дан, да их опет Теодосију, да овај плати КПС полицију Тачијеву, да млати твој народ на КиМ…

 

Србине, пробуди се!

 

Молим се Богу сваки дан да се пробудиш и да се дигнеш…
Ја без тебе не могу сам да се ослободим, али скупа, с молитвом на уснама, у радости ћемо прославити 100 година од ослобођења Старе Србије… и то достојни својих предака, а не овако посрамљени и спуштене главе…
Немој да појачаш тенис а да мене утишаш, брате мој…
Новак и да изгуби меч, неће бити страшно ништа… ја ако изгубим дом, част, децу, цркве, мостове, реке, шуме…нема ми повратка, ни живота, пропао сам. Угаси ТВ, молим те…
а1