Category: СВЕ ОБЈАВЕ
Драган Симовић: Свако од нас, свакога дана, нека учини по неко добро дело!
Свако од нас, свакога дана, нека учини по неко добро дело, па ћемо имати здраву и јаку Србију.
Свако од нас, свакога дана, нека буде у љубави са самим собом, са ближњима својим, са Природом, са Родом и Племеном својим, па ћемо имати здраву и јаку Србију, па ћемо имати здраво и јако Србство.
Свако од нас, свакога дана, нека буде добре воље, нека има лепе мисли, нека чини добра дела, па ћемо имати државу којом ћемо да се поносимо, па ћемо имати народ којим ћемо да се дичимо.
Ако, уистини, желимо здраву, јаку, лепу и богату Србију, онда такву Србију морамо најпре створити у мислима и у сновима својим, па ће потом и да се остваре, гле, како мисли наше тако и снови наши!
Велика дела нису ништа друго, доли мноштво малих дела тканих и утканих у потку живота, из дана у дан!
Ни дана без ретка, ни дана без нити једне уткане у ћилим живота са Сврхом и Смислом!
Здраву, јаку, дивотну и богату Србију можемо само ми да створимо.
Мислима својим, сновима својим, речима својим, делима својим.
Спрам дела наших биће и држава наша.
По држави се најбоље види какви смо ми.
Можемо ми причати до миле воље, да смо овакви или онакви, али ће наша држава, као сушто огледало наше, увек казивати какви уистини јесмо.
Шта нам могу сви врази наши, ако смо ми здрави, јаки и сложни?!
Шта нам може било ко, ако ми знамо ко смо, чији смо, одакле смо пошли и куда идемо?!
Од наших мисли и од наших снова све зависи!
Од наших визија, од наших јасновиђења, од наума и намера наших, све зависи.
Заиста, све од нас самих зависи!
Ако кажемо да од неког другог зависи, од некога ко је здравији и јачи од нас, онда је то, опет, кривица наша, а не њихова.
Кривица је наша, зато што ми нисмо чинили и радили како ваља (што нисмо ништа ни чинили ни радили!), па су други, уместо нас, кренули да нам стварају и уређују државу; да је стварају и уређују по својему, а не по нашему науму!
Свако од нас, свакога дана, нека учини по неко племенито дело, па ћемо имати здраву
и јаку Србију!
Драган Симовић: Срби, немојте да очајавате!
Срби!
Немојте да очајавате што смо још једну битку изгубили!
Само онај ко достојанствен остаје и бива у поразима, биће још достојанственији у победама.
Само велики народи могу да изнесу поразе своје.
Мали већ код првога пораза заувек нестају.
Сви минули и будући векови сведоче подједнако и о поразима и о победама нашим.
Нема народа у повесници човечанства са толико битака и ратова, са толико пораза и победа!
И то управо сведочи о постојаности и неуништивости нашој, о нашему духу и о снази нашој, о бићу и битију нашему што надилази и превазилази све усуде и сва искушења овога света.
Срби!
Немојте да очајавате што смо још једну битку
изгубили!
Ми смо свагда достојанствено и губили и добијали, како битке тако и ратове, док су врази наши, док су душмани наши, нама вазда завидели на достојанству нашему, чак и онда када смо ми бивали побеђени а они победници.
Завидели су нам –
и то нам никада неће опростити! –
што смо и у поразу имали више поноса, достојанства и чојства од њих, који за понос, достојанство и чојство никада ни чули нису.
Срби!
Немојте да очајавате што смо још једну бтку изгубили!
Ово је време када бољи губе, да би још бољима били за времена што долазе.
У временима што долазе, и која само што нису дошла, тек ће се показати ко је губитник а ко добитник!
Привид је да смо ми побеђени а они победници; јер рат који су водили против нас био је, уистини, рат противу Истине.
Ми смо били на страни Истине, па иако смо поражени, Истина не може бити поражена!
Срби!
Немојте да очајавате што смо још једну битку изгубили!
Чудо би велико било да смо ову битку добили!
На свакога од нас по стотину је врага у чопорима кидисало.
Сваки се наш ратник посвећени, морао од стотину зверова крволочних бранити!
Колико је врага у крдима и чопорима кидисало на нас, добро нас је и оволико преостало.
Срби!
Немојте очајавати што смо још једну битку изгубили!
Знају врази наши добро,
да њихова победа није права победа,
и да истински победници нису они, већ ми!
Зато буком и халабуком покушавају да замађијају, да засене и обману себе и свет лажном победом својом.
Да прикрију све подлости и гадости своје,
јер се за њихове победе цео прљави свет борио противу нас!
Али Истина је како изнад њих тако и изнад нас.
Истина ће са Правдом, када буде дошао час, обелоданити и побеђеног и победника.
Ми знамо ко смо и где смо,
а они то не знају,
нити желе знати!
РТС као пропагандиста Монсанта
Вечерас је на РТС био прилог под насловом „Зашто се плашимо ГМО?“ у оквиру емисије „Око“, коју води Зоран Станојевић.
У емисији су учествовали професор Пољопривредног факултета у Београду Миладин Шеварлић, помоћник министра за пољопривреду Милош Миловановић и Др Јованка Миљуш Ђукић из Института за молекуларну генетику и генетичко инжењерство у Београду.
Ко је гледао овај ТВ прилог, могао је да се увери у тачност тврдњи које износимо веће дуже времена, почев од коментарисања улоге „Јавног слушања о ГМО“, па надаље.
Јавност Србије се , класичном методом збуњивања или спиновања, припрема за легализацију увоза, а после и производње хране базиране на генетски модификованим организмима, ГМО.
Када се изузме јасан, одлучан и непоколебљив став професора Шеварлића, коме то може служити на част, сви остали учесници у овом двадесетоминутном ТВ прилогу, укључујући и водитеља, су код гледалаца производили врло безобразан и поган утисак о ГМО, (за који је онолико пута од старне независних лабораторија и научника доказано да је штетан не само по здравље, него и опстанак људске врсте).
Тај утисак, преведен на речник антропопсихологије, гласи:
ГМО можда јесте, можда није, а можда и јесте и није опасан за људе.
Овај дијаболични утисак намењен релативизацији проблема је припрема јавности за озакоњење злочина против опстанка, који ће се највероавтније одиграти у Скупштини, а под плаштом нама „неопходног“ уласка у СТО, из које ће, како су ствари кренуле, највероватније изаћи и Русија.
Узалуд је професор Шеварлић навео све, и еколошке и биолошке и економске разлоге против увоза и производње хране базиране на ГМО.
Политичарски површан и безобразан, млађани помоћник министра пољопривреде, је тупио о „рестриктивности“ постојећег закона, који апсолутно забрањује ГМО и потреби да се тај закон „прилагоди“ захтевиома ЕУ и СТО.
А особа, са титулом која јој не пристаје и која „научно“ лобира за Монсанто, је покушала чак да докаже да ГМО уопште није опасан, или бар да нема сигурних доказа да је опасан.
Колико вреди њена титула, види се и по томе што ју је професор Шеварлић ухватио у покушају манипулације да, сликовито речено, у исту раван стави калемљење и убризгавање гена миша у ген кукуруза…
Водитељ, који је целу емисију и водио у правцу релативизације: читај подржавања увоза и производње ГМО, је целој ствари дао печат , који би Монсанто могао само да пожели.
Дакле, и РТС је постао пропагандиста Монсанта, највећег произвођача и дистрибутера ГМО производа.
Само је питање да ли ће за ту скривену, али врло убедљиву пропаганду, паре лећи на рачун куће или појединих укућана?
Драган Атанацковић Теодор,
потпредседник ЕКО
Бранко Радун: Припрема демократског контранапада
Покрајински министар пољопривреде Горан Јешић оценио је да је велика већина локалних самоуправа у Србији налази „пред банкротом и колапсом“.
Драгомир Анђелковић: Србија изнад ЕУ?
„Савијајући се због тежине бремена, само повећавамо његов притисак“
Данијел Дефо (1659-1731)
Наставите читање
Глобални Џихад-Покрет у Босни: Темпирана бомба у срцу Европе
Овај документ ће вам открити екстремне Исламистичке групе које су активне у Босни и имају значајан утицај међу босанским муслиманима како у суседним државама на Балкану тако и у дијаспори у Европи.
Драган Симовић: ОВАКО БЕСЕДЕ ВЕЛИКИ ПРЕЦИ ИЗ БУДУЋНОСТИ
Слово А
Оно што називамо стварношћу, то је само једно од мноштва показивања илити пројављивања Сваргине Стварности, која људима бива непојмљива и недокучива, неухватљива и несазнатљива, неодгонетљива и неспознатљива.
Стварност је оно што ти појимаш и схваташ као стварност, иако је она тек један зрак Сваргиног Кола!
Да бисмо могли да сагледамо Сваргину Стварност, морамо да скидамо овој по овој Таме, слој по слој копрене НеЗнања (а НеЗнање је човеков смртни грех, из којега се рађају сви потоњи греси!) са нашега Суштог Бића, да би наше Биће, потом, без иједног овоја Таме, могло да сагледа и препозна Сваргину Стварност као властито Светлосно Суштаство.
Ти си дуго времена нас, Своје Велике Претке (а и то је бивало због овоја Таме!), тражио и видео у Прошлости, док ми, уистини, обитавамо у Будућности!
Будућност је Сваргино Коло.
Будућност је Биће Времена илити Светлосни Прстен свих светова, свих звезданих јата.
Будућност је увек Будуће, а Будуће је Садашње.
Будући Тренутак јесте Садашњи Тренутак.
Садашњи Тренутак, Вечно Сада, не би постојао без Будућег Тренутка, зато што је Сада само привид Оног из чега исијава Сада, а то је Будуће у стању мировања кроз кретање, и у стању кретања кроз мировање.
Слово Б
У Створитеља је Све Стварање, а Стварање је мировање у кретању.
Стварање је, гле, вечна промена без промене!
Све се њише, таласа, гиба и мења, а, ипак, вазда све исто остаје и бива.
Стварање је попут плеса вила на пропланку ветрова.
У ПраВасељени све плеше без престанка.
Створитељев плес јесте Живот вечан у свим световима, на свим ступњевима, у свим појавним обличјима, у свим пространствима.
Садашњост, Прошлост и Будућност јесу само Три Образа, Три Лица Суштога Триглава, Онога који без престанка плеше у Себи.
Његов плес јесте Живот без почетка и свршетка!
Живот, гле, одувек и заувек, и свуда, у Овоме Трену Велике Будућности!
Слово В
Ми, твоји Велики Преци, јесмо једно с тобом у свим пространствима, у свим световима, у свим временима, минулим и будућим, иако нема ни минулих ни будућих времена, већ постоји само Једно Време Сушто, илити Биће Времена. Али смо ми, истовремено, и Они који ће доћи, зацело, ми смо и твоји Потомци!
Преци и Потомци, заједнички, творе Сваргино Коло. Велико Коло Простора и Времена.
Слово Г
Будност је веома важна.
Будност је битна!
И Свесност је битна једнако као и Будност.
Уз Будност и Свесност, упоредо, иде и Сневање.
Али не сневање које се распршује у болесном маштању без Сврхе и Смисла, већ Сневање као Стварање.
То је оно Сневање које узноси у светлосне висине; Сневање које бива сама суштина Стварања.
Ми, твоји Велки Преци, јесмо управо онакви каквим нас ти видиш у својему Сневању и Стварању.
Ми, твоји Велики Преци, бивамо и твоји Велики Потомци. Јер, Коло се Сваргино непрестанце окреће.
Час смо ти Преци, а час, потом, Потомци!
Ти си она Оса у Колу, она Глава у Средишту Кола, што мирује док се Коло окреће.
За Овај Тренутак ти си нам веома важан!
Ти усмераваш све наше моћи, све наше науме, све наше намере, сва дејства наша, кроз Сневање
и Стварање своје.
Слово Д
Ми смо некада давно, а то у овоме часу, Одавде, изгледа као да је јуче било, ваљано обављали своје задатке од Створитеља нам Триглава задате.
Тада је овим светом владао Ред и Склад, и све биваше Лепоти и Доброти подређено.
Стожер свеколиког нашег битисања бејаше Божански Језик.
Језик у којему свака Реч, у којему свако Слово бејаше било са Сврхом и Смислом.
Слово Ђ
У то Златно Доба Стриборије сви бејасмо били Једно.
Један Род. Један Језик. Једно Биће.
Кварење, осипање и пропадање нашега Рода ишло је преко Језика и кроз Језик.
Некада Велики Божански Језик ВедСрба распрши се и разводни на стотине, на тисуће, незнатних језичака у којима је све мање Сврхе и Смисла.
Све Суштаствене и Творачке Речи, сва Света Слова, осташе изван тих језичака, а од Речи је остала само љуштура без Душе.
Наш негда Велик Род више не разуме самога себе!
Слово Е
Кварење Божанског Језика ишло је преко туђих вера, које би Род наш испрва из знатижеље прихватао, не слутећи шта се иза тога скрива.
Не слутећи зле науме и намере оних путника и трговаца који су Земљом нашом проходили.
Били смо болећиви према њима, и то нас је скупо стајало!
Наша надалеко чувена гостољубивост бејаше погубна по нас!
У својој Доброти нисмо били Будни.
Нисмо имали довољно Мудрости да разлучимо битно од небитног.
Од тада, од тог часа, почиње суноврат Рода нашега, ВедСрба Стриборјана.
Слово Ж
Испрва нам се вере туђе чињаху примамљивим, јер бејаху били слаткоречиви они што их проведаху, али смо, убрзо потом, осетили свеколик чемер и јад, сагледавши све муке и невоље наше будуће.
Те вере нису из Светлости и од Светлости, већ су то обмане и лажи оних што у Тами обитавају, народа дивљих и крволочних који се притворством и лукавством служе.
Те вере су као црне чаролије које засене и слуде посве човека, тако да после неког времена, брат испуњен мржњом, крене противу брата, синови противу очева својих, племе противу племена, народ противу народа. Сви су у завади, и у рату, са свима; нико никоме не верује, нико никога не спасава, нико никоме Доброту не чини.
Слово З
Када се одбаци властито Предачко Предање, и прихвати туђе уместо својега, тада се преокрене Свест у човеку, а са преокретањем Свести, човек, будући да је већ прекинуо везу са својим Прецима и Боговима, бива лак плен свих оних мрачних а невидљивих ловаца на људске душе.
Управо то се и догодило са свеколиким Родом ВедСрба!
И зато они сада, без престанка, ево, кроз многе векове, воде грозан рат противу самих себе, истребљујући се између се, и сатирући се до последњега.
Слово И
Будући да је светом, у којему обитаваш, посве завладала Тама, и да је Род твој у безнађу и Племе твоје у расејању, држи се Сваргине Осе и Језгра Вечно Дишуће ПраСветлости, и одржавај везу с нама, који јесмо како твоји тако и свих иних из Рода и Племена твојега – Велики Преци; а ми ћемо вам, убрзо, на тајинствен начин, послати помоћ из Виших Духовних Светова, да се избавите из Царства Таме, и да на Пут Сварогове ПраСветлости крочите.
ОТАЏБИНО, НА РЕЗЕРВНИ ПОЛОЖАЈ!
Пише: Станимир Трифуновић
Извор: Плетеније словес
Призрен
Фотографија: prizren.in.rs
Иако је због своје песимистичке перцепције будуће улоге СНС-а на српској политичкој сцени, од стране значајног дела родољубиво орјентисаних аналитичара и новинарских пера предђурђевданске Србије, не мали део нашег Народа био жигосан као заговорник одржавања статус квоа, односно капитулантске националне политике режима Бориса Тадића, упркос веома темељном, разборитом и образложеном неповерењу у исту, остало је нејасано, или у најмању руку недоречено чиме је тај део нашег рода заслужио наметнути статус, ако је већ врло експлицитно заступао антирежимско становиште? Може се, елем, претпоставити да је овакво тумачење дела народног мнења непосредна последица зебње да се критична предизборна популарност Николићевог СНС-а не потроши улудо упркос програмској идентичности политичке платформе са режимском Бориса Тадића. Мало ко је тада желео разумети да предајом председничке палице Томиславу Николићу антинационална политичка штафета наставља да трчи исту трку већ утабаном стазом европских ултиматума. Још мање се мислило о томе у којој мери претпостављена (с обзиром на идентичност политика са Борисом Тадићем, сасвим ИЗВЕСНА) поновљена разочарања новоизабраним председником продубљују националну трагедију и проширују списак државних вођа за које се не може закључити да су радили у корист сопствене државе. А понајмање се калкулисало трошењем наде и кобном акумулацијом националне апатије чији коначни биланс представља актуелни губитак поверења у икакав политички субјект на националној сцени.
Назначени угао гледања на посебно драматичан начин добија на тежини уколико и потоње понашање председника државе није успело да релативизује предизборна (и рана постизборна) стајалишта Николићу наклоњених политаналитичара у мери да их учини критички настројенијим и објективнијим у часу када је то најпотребније Отаџбини.
Али зашто о председнику Србије поново? Зар већ није доста о његовој моралнополитичкој платформи речено током протеклих пред и постизборних месеци? И зар се већ нису на робустан начин и до последњег разочарања обистиниле све сумње у председникову аутентичност, изречене од стране дела Народа још током Тадићеве епохе? Баш као и после ње? Заиста, зашто опет о председнику Николићу?
Не, наравно, због празнословног критицизма нити опседнутости председником, не више нити због свих ранијих заблуда у које је довео сопствени Народ (много) пре и током изборне кампање, не чак ни због наслућеног Ахтисаријевог рукописа у одвећ непостојећој платформи о Космету, не, већ стога што је управо председник Републике својом последњом, у низу контраверзних изјава, према којој ће „Србија испунити све услове које је ЕУ поставила и другим земљама кандидатима“ крунисао нарастајуће неповерење Народа ореолом барем једнако „сјајним“ као и његов претходник, Борис Тадић.
Овом изјавом он је раскринкао и последњу илузију о односу актуелне власти према ЕУ. И не само то, овом изјавом је још једном и на веома подмукао начин, јаловом еуфемистичком терминологијом потврђен континуитет са разарајућом антинационалном догмом дојучерашњег председника. Јер каква је суштинска разлика у изјавама „ЕУ нема алтернативу“ којом се поносио претходни први човек државе, Борис Тадић, и горе наведене Николићеве, која имплицира да ЕУ не поставља никакве посебне, специфичне услове Србији, различите од оних које су на свом путу прикључења Унији испуниле све остале земље чланице!?!. Наиме, пошто најпре изузмемо непобитно, односно занемаримо да председникова изјава не одговара истини с обзиром на сва досадашња злодела учињена Србији од стране ЕУ, и с обзиром на недавну испоставу седам нових бизарних, у историји ширења ЕУ никада раније прокламованих услова од стране Андреаса Шокенхофа, високог представника владајуће немачке партије канцеларке Ангеле Меркел, а који се директно тичу атрибута суверенитета Србије, поставља се једино смислено питање, шта је онда посебан услов ако то није гореусловљено успостављање доборсуседских односа са делом сопствене територије? Може ли се из изјаве председника Србије ишта друго закључити до да признање Косметске независности и није никакав посебан услов и да је таква агенда већ испланирана сасвим у складу са Ахтисаријевим упозорењем да ниједна земља не може помислити да уђе у ЕУ ако има унутрашње или проблеме са суседима? Да ли је најзад оваква минимализација овако драматичног захтева/ултиматума који својом свеобухватношћу превазилази пуке територијалне реперкусије и морбидно задире у димензије историјске позиције Србије у европској повести и њено идентитетско биће – симболична најава нужности почетка повлачења Отаџбине на резервни положај? Оног повлачења које можда увелико већ траје, а ако и није још увек отпочело, зацело претпоставља голготу аналогну оној коју (симболично, опет) памте завејане Албанске гудуре под опанцима српских војника на путу ка средоземљу? Ако није, онда одговор (изјава) председника државе не може бити кукавичкији и нечаснији ни у тактичком ни у стратешком смислу. Ако јесте, онда капитулација не сме бити потписана. Управо онако како то није учињено ни када је Српска влада 24. новембра 1915. године напустила Призрен запутивши се преко Везировог моста према Скадру и Љешу. И Слободи.
Повезани текстови: АХТИСАРИЈЕВ РУКОПИС
Повезани текстови: ОД ПРЕДКАПИТУЛАНТСКЕ СРБИЈЕ ДО ПОСТКАПИТУЛАНТСКЕ ЕПОХЕ
Повезани текстови: ВРЕМЕ КАПИТУЛАЦИЈА
Повезани текстови: НЕ У ЛЕЂА ПРЕДСЕДНИЧЕ
Драган Симовић: БОГ ВОЛИ ТИШИНУ
Бог воли тишину.
У тишини, гле, Суштаство Божје бива Дејство Божје!
Бог се у тишини тишином обраћа Души утишаној.
Само у тишини Душа Жива са Богом разговара.
Говор Божји јесте толико снажан и моћан да се једино у тишини чути и разумети може.
Најсилнија грмљавина Божја бива најдубља тишина.
Од тишине нема ничега гласнијег и речитијег у свим световима, у свим звезданим јатима.
Стварање Божје јесте грмљавина преточена у тишину.
Бог воли тишину.
У тишини, гле, Дејство Божје бива Суштаство Божје!
Што се Душа Жива већма примиче Богу, тишина све дубља бива.
Најдубља тишина свих најдубљих тишина у Срцу Божјему пребива.
Повратак Богу јесте повратак тишини и стварању.
Када се Душа Жива преда Божјему Стварању, бива тишином најдубљом прожета.
Бог воли тишину.
Тишина је и Божје Дејство и Божје Суштаство.
Онај ко истински жели да се врати Богу, пре тога мора да позна тишину, у Срцу, гле, и у Бићу своме!
БУЂЕЊЕ СТУДЕНАТА, једна похвала
Дужност одговорних појединаца, дужност генерација зрелих јесте да однегују ову искру националног освешћивања и буђења, искру која ће се разбуктати у ватру слободарства какву наш Народ заслужује, по којој је повесно познат и на коју мора остати поносан.
На слици: студенти београдског универзитета током данашњег протеста против срамне одлуке хашког суда.
Фотографија: http://www.nspm.rs
…Део текста изворно објављеног августа 2011. године на патриотској блогосфери
- Пише: Станимир Трифуновић
- Извор: Плетеније словес
- …Зато ће Србију ослободити данашњи голобради средњошколци чије се пропагандно убризгане илузије већ драматично сударају са аутистичном ароганцијом окупатора и инфериорних домаћих власти са једне стране и исцрепљеним очекивањима о ЕУ-бајци, генерација њихових обманутих родитеља са друге стране. Oни чији гнев неће бити управљен само према држави и режиму, већ и према нама који смо индолентно ћердали време које је припадало не само нама већ и њима. Управо они којима нећемо имати право ни слово да кажемо јер смо годинама раније ћутали када је требало гласно говорити. Они којима нисмо оставили ништа осим понижења.
Није то само последица националног освешћивања, неко ће рећи разочарања ЕУ, већ и природног процеса регенерације атрофиране националне свести, процеса који има своју унутрашњу рехабилитациону динамику. Као и свако оздрављење, уосталом.
Обавеза свих нас, старијих, јесте да наше власти, актуелну и сваку следећу, утолико више уколико су одрођеније од свог Народа и националних интереса, узнемиравамо чињеницом да је отпочео ослободилачки процес и да на ред долази и ослобађање Отаџбине. Обавеза нам је и да генерације данашњих средњошколаца некукавички припремамо за мисију која их очекује, свесни и дргаовољно пристајући да и сами будемо жртве препорода који ће они донети, препуштајући им заслужено не само место у управљању земљом већ и у сопственој националној историји. А то стога што је свака одбрана Слободе судбински повезана са трајном и одрживом борбом за њено освајање, што суштински јесте мукотрпни, циклични, еволутивни процес.
Дужност одговорних појединаца, дужност генерација зрелих јесте да однегују ову искру националног освешћивања и буђења, искру која ће се разбуктати у ватру слободарства какву наш Народ заслужује, по којој је повесно познат и на коју мора остати поносан.
