….Али наша влада је такође потписала и обавезу да прихвати (назад) и све остале азиланте који су у Србији били у транзиту и илегално се докопали Евроуније, шта више, прецизне ставке тих уговора обавезују Србију да прихвати и протеране азиланте из ЕУ, који немају ничије држављанство. Наравно, сада већ постаје јасније, зашто је „азилантски проблем“ у Србији у последњих пар година толико видљив и све више „болан“ за наше грађане- Једноставно Србија је постала једна од ободних „азилантских депонија“ Евроуније…
————
Шта је заједничко „исламизацији, азилантизацији и регионализацији“ Србије !?
28 новембар 2013, СРБски ФБРепортер
Пише: Миодраг Новаковић
————————-
АЗИЛАНТИЗАЦИЈА СРБИЈЕ…
Ових дана смо сведоци, спорадичних, али све више распрострањенијих и „жустријих“, протеста грађана Србије против „азилантизације“ њихових локалних заједница. Многи „душебрижници“ оптужују те јавне и спонтане манифестације забринутих грађана за ксенофобију, расизам, нехуманост, исл. Али да ли је то прави разлог (или једини разлог) за такво понашање наших грађана, који су и сами у огромном броју осиромашени, обесправљени и остављени на маргинама овог друштва- док истовремено широм Србије, и то више од две деценије, живе десетине хиљада протераних Срба (из наших бивших „братских република и покрајина“) у оронулим баракама, контејнерима, или приградским кућерцима- који се на развијеном северу нашег континента не би квалификовали ни као кокошињац !?
——————-
Још колико јуче, стотине огорчених грађана из Ушћа и Скеле, у близини Термо-електране Обреновац, су својим телима спречавали смештај- пар стотина, углавном тамнопутих азиланата, са „рога“ Африке и са Блиског Истока- у дотрајале бараке ТЕ Обреновац; Које по речима обреновачког председника општине Мирослава Чучковића, не испуњавају елементарне услове за живот, јер су у тим баракама разваљене све инсталације, нема грејања, недостају прозори итд.
Чучковић је такође поставио и питање безбедности ТЕ Обреновац, нашег стратегијског енергетског постројења, у чије „двориште“ држава намерава да усели пар стотина, углавном млађих мушкараца „војног доба“ (већина су иначе исламског порекла), за које није урађена никаква, или можда површна, безбедносна провера (ако је уопште била и могућа, с обзиром да већина њих долази без икаквих докумената)!? За саме мештане околних насеља, највећа је брига, да кад им се деца, супруге и ћерке враћају ноћу касно кући да им се нешто не деси (и крајем у коме живе „нови тамнопути суседи“, који им не улевају много поверења)…
Иначе ови азиланти стижу у „обреновачки комшилук“, управо „протерани“ од стране забринутих становника Боговађе, из њихове средине- у нову, такође „непожељну“. Слична прича се последњих пар година понавља широм Србије. Забележени су високопрофилни инциденти са азилантима у Бањи Ковиљачи, и више места у Војводини као и на другим локацијама…
Овде се поставља и оправдано питање, зашто је овај проблем оволико „интензивиран“ последњих пар година, да ли се ради само о „неразумевању“ грађана Србије, или просто о револту већинског и осиромашеног становништва, које не жели да им неко на већ постојећу властиту беду, прикачи и туђу, или можда наша осиромашена држава једноставно нема више ресурса за животно адекватне и безбедне институције, па ове несрећнике трпа где год им се укаже неко „празно пољанче“?
Или се можда овде ради о нечему другом? Јер на крају крајева, азиланти су на ове просторе стизали и у прошлости, и у другим сличним кризним временима, али никада у оволиком броју, и никада нису изазивали сличне негативне реакције локалног становништва (бар не на овој скали).
Својим истраживањем сам дошао до закључка, да се овде ипак ради о нечему другом.
———————
Наша држава, укључујући и њене „претходнице“, је већ деценијама потписница Женевске конвенције из 1951 и Протокола из 1967- о заштити избеглица. Ти акти обавезују државе потписнице да прихвате избеглице (азиланте) којима је у матичним земљама угрожено право на живот или слободу. И ту нема ништа погрешно, такви „азиланти“ већ више од пола века, стижу на наше просторе, и то углавном у транзиту, јер су им одувек биле атрактивније Западне државе, од ове наше- и по одобреном азилу у тим земљама, напуштају наше просторе за стално.
Такав тренд постоји и код ових данашњих „модерних азиланата“, већина једноставно жели да се дочепа „богате и просперитне“ Европе, или бар северно-америчког континента. Овде постоји само један мали проблем- тај „богати и просперитни“ Западни свет, њих једноставно не жели…
…Тај„мали проблем“, за нас у Србији, потом постаје много већи, јер ми овде имамо на власти прозападну, сервилну и бескичмену владу, који чини све да задовољи своје господаре у Бриселу- па макар и по цену „комплетне азилантизације и нихилизације“ наше отаџбине.
———————–
О чему се овде ради?
Наша западно-поданичка власт, је почевши од 2007, у склопу такозваних преговора са ЕУ „о придруживању“, потписала низ билатералних уговора о „ре-адмисији“ азиланата (али и других сродних докумената)- који се пре свега односе на обавезу пријема (и то по скраћеном поступку) протераних „лажних азиланата“ држављана Србије, из земаља Евроуније- али наша влада је такође потписала и обавезу да прихвати (назад) и све остале азиланте који су у Србији били у транзиту и илегално се докопали Евроуније, шта више, прецизне ставке тих уговора обавезују Србију да прихвати и протеране азиланте из ЕУ, који немају ничије држављанство. Наравно, сада већ постаје јасније, зашто је „азилантски проблем“ у Србији у последњих пар година толико видљив и све више „болан“ за наше грађане- Једноставно Србија је постала једна од ободних „азилантских депонија“ Евроуније…
———————-
Да документујемо горњу тврдњу…
Европа је већ дуже време припремала терен за овакво „коначно решење“ азилантског питања.
– Савет министара ЕУ је 1997 наложио потписивање билатералних уговора о ре-адмисији азиланата, и то не само држављана земаља потписница, већ и лица из трећих земаља у транзиту…
– Терен за такву одлуку је припремила Даблинска конвенција из 1990, која је ступила на снагу 1997 (исте године кад је донешена одлука ЕУ о „ре-адмисији“. Та конвенција је дефинисала „концепт трећих земаља“, што је био темељ за горњу одлуку.
– Амстердамским уговором из 1997, чланице ЕУ су препустиле своја овлашћења из области имиграције и „азилантизма“ Бриселу. Европска комисија, 2002 године доноси посебан пропис којим регулише проблем азиланата на целој територији ЕУ.
Дакле, из ових горњих аката, се јасно види да је „богата и просперитетна“ Европа све учинила са своје стране да (се)реши проблем азиланата- наравно на туђу штету.
—————————–
А сада, да видимо шта је осиромашена (и обогаћена евроатлантским осиромашеним уранијумом) Србија учинила, да би задовољила своје бриселске (НАТО) газде….
– Србија је у склопу споразума о придруживању прихватила беспоговорно све понуђене „билатералне уговоре“, и у складу са њима донела Закон о азилу 2007 (ступио на снагу 2008)- тим законом је јасно прецизирано да Србија има обавезу да прихвати назад (ре-адмисија) све азиланте које протерује Евроунија, укључујући и оне који нису њени држављани (то је уређено у посебној ставци билатералног споразума, који је у то време потписала Тадићева влада). Оно што је посебно индикативно, Тадићев режим је потписао и ставку да овај „билатерални азилантски споразум“ са Еврозаједницом (којој чак и не припадамо), има ПРИМАТ над свим осталим споразумима и међународним актима, које је Србија претходно потписала. Тако да се, по мом личном убеђењу, овде поставља и питање уставности таквих „деградирајућих“ правних аката које је потписала влада Србије са Евроунијом!?
Све ово што сам изложио у претходном пасусу, детаљано је описала професорка Факултета политичких наука у Београду, Дренка Вуковић, у свом научном раду под насловом: „Реадмисија и управљање емиграцијом“.
———————-
РЕГИОНАЛИЗАЦИЈА СРБИЈЕ…
29 августа 2009, свом раду под насловом „Докусурити српску државност“, старији научни сарадник Руске Академије наука, магистар Пјотр Искендеров, је у детаље описао планове Евроуније из 2008 да кроз такозвани процес „административно територијалне реформе“ трансформише Српску државу у „Заједницу српских региона (ЗСР)“.
ЕУ је 2008 наложила Србији горњи процес као услов за наводни пријем у Европску заједницу. Колико су евроатлантски колонизатори „немаштовити“, сведочи и примена исте терминологије (и методологије) коју ЕУ данас примењује на северу Косова, у форми „Заједнице српских општина (ЗСО)“, са идентичним циљем- елиминације Српске државе (на нашем вековном простору)!?
Но, кренимо редом…
– Приликом своје посете Београду 2008, ЕУ изасланик Јелко Кацин је отворено уценио српске власти „регионализацијом“ Србије, нагласивши да ће им бити укинута финансијска асистенција из Брисела, ако не испуне тај захтев.
– Одмах потом (2009) тадашњи председник Србије Борис Тадиће је иницирао тај „дезинтеграциони“ процес у Народној скупштини. Он је шта више, захтевао да се неке кључне ингеренције државе одмах пренесу на будуће регионе.
– У јулу 2009 Скупштина Србија усваја Закон о регионализацији, којим се Србија (у почетној фази) дели на седам региона. Овде је индикативно да је овај закон дефинисао и Косово и Метохију као један од региона Србије, али је Брисел одбио да тако нешто усвоји у својим документима, инсистирајући на посебном статусу Косова, под контролом цивилно-полицијске мисије ЕУ. Кацин је отишао и корак даље, нагласивши да „нерегулисани статус Косова“ не сме да буде препрека регионализацији остатка Србије. Том приликом је поново прибегао уценом, ускраћивања помоћи Србији из ЕУ фондова, ако не „заборави“ Косово…
– Као носиоци пројекта регионализације Србије, одређени су Млађан Динкић, Ненад Чанак и Бошко Ничић (Млађин „пајтос“ и Чанков колега у „Савету за децентрализацију“). Ничић није крио, да је регионализација осмишљена као оживљавање „социјалистичког конфедералног“ уређења Брозове Југославије, чији је концепт почивао на принципу „Слаба Србија, Јака Југославија“. У тој новој квази-држави (ЗСР) Србијом би управљала дводомна Скупштина са Већем региона и Већем грађана. Слично, Брозовој анти-српској Југославији, региони би имали право вета у односу на „републичку власт“, региони би били охрабрени да се директно повезују са „сродним“ суседним земљама, и од њих примају финансијску и сваку другу асистенцију. Другим речима- Албанија би била присутна у Јужном (прешевском) региону (где локални албански челници већ најављују интеграцију са Косовом, одмах по ступању на снагу „регионализације), Босна и Турска у Западни (рашки) регион, Мађарска у Војвођански, Румунија и Бугарска у Источи, Другим речима отвара се „Пандорина кутија“.
Док је посебна прича са Централним регионом (област Шумадије и Поморавља), овде се сада враћамо на „азилантизацију“ Србије. Наиме, према истраживању професора Искендерова, постоји план ЕУ да се у „Централни регион“ населе Роми из бивших чланица Југославије и других региона Србије. Тиме би дефакто Централни регион Србије постао „Ромска република“ са главним градом Нишом. Иначе ЕУ у последње време потенцира трајно решење ромског статуса (стварању ромске државе), али наравно изван самог језгра ЕУ. Очигледно је данашња, ослабљена, осирмашена и издана Србија, са квислиншком гарнитуром на власти, више него погодна дестинација за тај пројекат (бар у главама бриселских планера). За овако нешто је већ припремљен терен од стране Тадићеве гарнитуре, наиме потписани билатерални споразуми о „реадмисији“ азиланата, предвиђају „повратак у Србију“ ромских азиланата који нису наши држављани (и већина вероватно никада нису ни живели у Србији), или немају ничије држављанство (што је иначе чест случај са ромском етничком скупином).
—————–
ИСЛАМИЗАЦИЈА СРБИЈЕ…
Да би овај наш планирани „јад“ у форми дезинтеграције и десрбизације Србије био потпун, потрудио се и овај најновији плагијаторски Српски режим, оличен у „Станлију и Олију“ наше политичке сцене- Алексу Вучићу и Ивици „коферчету“ Дачићу, који поред распродаје најплодније Српске земље арапским шеицима, планирају и „мега-исламизацију“ Српских универзитета.
О чему се овде ради…
Према тврдњи министра просвете Томислава Јовановића (од 11 октобра 2013) Српски режим планира да у Србију „увезе“, посредством једне блискоисточне „родитељске“ фондације богатих арапских земаља, ни мање ни више- него 10,000 арапских студената.
По речима министра Јовановића, долазак ове једне целе дивизије младих арапских академских грађана у Србију (пре свега у Београд) би знатно ојачао нашу економију, и о нама створио бољу слику у свету!?
Ако занемаримо чињеницу, да је и Осама Бин Ладен био гакође просперитетни арапски академски грађанин из богате породице, као и већина терориста који су се обрушили авионима на америчке солитере у Њујорку и Пентагон 2001 године – сам долазак овакве читаве армије младих академаца из земаља са стриктним Шарија законом, би неизоставно за собом повукао одговарајућу „исламску инфраструктру“ у форми верских објеката, НВО, угоститељских објеката, и вероватно других „институција“…
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА…
Сада се поставља питање, да ли је нама у Србији, са већ постојећим процесима исламизације југа Србије и Рашке области, потребна и оваква „академска исламизација“ наших универзитетских градова. Или је можда то све део једног ширег плана, стављања целе Србије „под турбан“.
Ако се пак све ово постави у шири контекст, горе споменуте- „азилантизације“, регионализације (читај ромизације) и ове последње „академске исламизације“, неизоставно се намеће закључак, да ће ова наша Србиј(иц)а постати комфорна за све друге, осима нас Србе!?
Или ја можда нисам у праву- уосталом сами извуците властите закључке…
М. Новаковић
(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)
